Ђорђе Рош (Беогад, 1896 — Неа Рода,1977) био је официр Југословенске војске, пионир ваздухопловства и оснивач Комитета за обнову и велики добротвор манастира Хиландара.

Рођен је у Београду 1986. године у породици стручњака за изградњу железничких пруга Себастијана Роша, натурализованог Немца и Словенке Антоније. Као ђак шестог разреда Реалне гимназије био је добровољац у Другом балканском рату. Две године касније постао је питомац 43. класе Ниже школе Војне академије. Учествовао је у борбама за време одбране Београда 1915. године. Тешко је рањен у јуришу на Дунавском кеју, под командом мајора Гавриловића. Пребачен је у логор Егер у Чешкој одакле два пута покушава бекство, одакле га размењују 1917. године, па га Црвени крст спроводи у Швајцарску. Крајем рата, долази на Солунски фронт где постаје војни пилот. Он је један од пионира српског цивилног, спортског и војног ваздухопловства. После рата унапређен је у чин капетана, али напушта војну службу и са братом Душаном одлази на лечење и студије у иностранство.

Између два светска рата браћа Рош, Душан и Ђорђе, били су власници трговачке фирме Експорт‐импорт Рош и званични представници немачке тешке индустрије у Југославији. Њихова фирма снабдевала је Југословенску краљевску војску војном опремом из Немачке.

Ђорђе Рош је у Бечу упознао Норвежанку Осту (која је касније променила име у Љубица) и са њом се венчао 1924. године у манастиру Раковица. Био је и почасни конзул Краљевине Норвешке у Београду. Као сувласник великог извозно‐увозног предузећа у Београду, организовао је и финансирао обнову манастира Грачаница, од 1935. до 1939. године.

Са породицом је емигрирао из Југославије 1944. године, зато што се због промене власти, налазио се на списку људи за ликвидацију по кратком поступку. Са супругом креће пут централних делова Европе, а завршава у Швајцарској, где се породица опет окупља. После много мука, одлучују да оду пут Аргентине, па су у Буенос Ајресу од 1948. године. Породица Рош остаје на јужноамеричком континенту до 1960. године, а потом се опет селе, овог пута у Немачку.

Приликом посете Светој гори, 1961. године, затекао је манастир Хиландар у прилично лошем стању, због стицаја историјских, економских и других околности, где је у договору са малобројним братством предузео кораке за обнову манастира и од 1966. године време проводе се у Уранополису, месту на граници Свете горе и дефинитивно се пресељавају 1974. године

Основао је Комитет за обнову манастира у коме је био активан до краја живота. Заједно са принцом Томиславом Карађорђевићем, такође честим посетиоцем Свете горе и Хиландара сакупљао је по свету новац за обнову манастира. Новац су подједнако добијали и од Срба али и од странаца, католика, протестаната, од једног Јеврејина, чак и од извесног богатог немачког аристократе који је био уверен „да ће то бар мало допринети да се пред Србима опере немачки образ”. После делимичне обнове манастира, од новца који су Ђорђе Рош и принц Томислав сакупили изграђена је савремена Хиландарска библиотека.

Ђорђе Рош је умро 1977. године, изненада, на путу ка Хиландару. Његова жеља је била да се сахрани у манастиру Раковица, уз оца и мајку у породичној гробници, али није било разумевања тадашње власти да се то дозволи. Захвални хиландарски монаси сахранили су га у манастирској порти и он је једини који почива на монашком гробљу испред манастира, а да за живота није носио монашку ризу.

ЂОРЂЕ РОШ НА ДУНАВСКОМ КЕЈУ, СЕПТЕМБРА 1915. ГОДИНЕ

Na+Dunavskom+keju+1915. (1)

                Књигу је лично поклонио Библиотеци града Београда и то са                  посветом.

У току извођења екскурзије трећег разреда (античка Грчка) ученици су реализовали планиране активности из Пројекат Велики рат. На локалитету древног Епидауруса прочитани су стихови из Бојићеве песме „Плава гробница“ .

У Солуну, на Зејтинлику, ученици Шесте београдске гимназије одали су почаст славним прецима и палим жртвама из Првог светског рата читањем стихова песме „Споменик“ Владислава Петковића Диса и соло извођењем песме „Креће се лађа француска“.

Споменик

Са очију мојих сан лагано иде,

И душа се буди. И док расте јава;

Израсли гробови сад се лепо виде,

К о далека брда кроз поднебља плава.

Нека чудна радост и ново буђење!

Као да су дани страшни, али прошли.

Као да су слава, рат и мучно бдење

Били сан велики, да су из сна дошли…

Све се то десило ко у наглом хуку

Пролетњих потока и надошле воде:

Пет вековас дугих, у црном јауку,

Изгубили су се у химни слободе.

Све се то десило за брзином река

У име морала ове отаџбине:

Као да је народ целог свога века

Спремао се за то, да слободно гине.

Као измишљени да су били људи

Са жртвама својих и својих подвига!

И ја питам себе, док се душа буди,

Да л доживех све то, или читах из књига.

Од Косова плач је, богу се вапије,

Ал нигде помоћи, свуда срца тврда:

Сиђоше громови, падоше капије,

Прогледаше људи, и поља и брда.

И кад гледам воде, вароши и села,

Земљу што изниче из крви синова

Чини ми се људска да то нису дела,

Већ споменик давни минулих џинова.

И још ми се чини, док ми душа сања,

Да споменик живи, има живот дуги,

Да данас силази у нова предања,

Да спрема нараштај за споменик други.

                                            Владислав Петковић Дис

„Благо потомству што за њима жали

јер они беху: понос своме роду!

Благо и њима, јер су славно пали

За Отаџбину, Краља и Слободу!“

(Војислав Илић Млађи)

Испред врата домовинских,

у победном своме ходу

Изгибоше исполински

За јединство и слободу.

Њина дела славиће се

До последњих, судњих дана:

Слава јату бесмртника!

Мир пепелу великана!…

(Војислав Илић Млађи)

„Незнани туђинче, кад случајно минеш

Поред овог светог заједничког гроба,

Знај: овде су нашли вечно уточиште

Највећи јунаци данашњега доба.

Родитељ је њихов: храбри српски народ,

Горостас у светској историјској војни,

Који је све стазе искушења прошо

И чији су борци – дивљења достојни –

Падали од зрна, од жеђи и глади,

Распињани на крст; на Голготе вису,

Али чврсту веру у победу крајњу

Никад, ни за часак, изгубили нису…“

(Војислав Илић Млађи)

Посланик Аустроугарске у Београду фон Гизл предао је 23. јула 1914. године у 18 часова ултимативну ноту заступнику српског председника владе, др Лазару Пачуу. Текст је уручен и другим великим силама.
У том ултиматуму Србија је оптужена да се идеја о атентату на Франца Фердинанда у Сарајеву родила у Београду, да су оружје и муницију атентаторима дали српски официри, припадници Народне одбране, да су пребацивање у Босну омогућиле српске граничне службе.
Између осталих захтева ултиматума, а било их је укупно 10, налазио се и онај под тачком 7 – да се одмах притвори мајор Војислав Танкосић…

Ко је БИО Војислав Танкосић?
Рођен је 1880. године у Рукладама крај Ваљева.
Војну школу завршио је 1901. године када добија први официрски чин.
Учесник је мајског преврата 1903. године, када командује погубљењем браће Луњевица.
По доласку династије Карађорђевић на власт, одликован је од краља Петра.
Један је од најзаслужнијих за стварање српске комитске (четничке) организације почетком 20. века. У њој ће касније постати један од војвода.
Један је од најбољих европских обавештајаца тог доба. Убрзо је почео рад на убацивању првих српских чета у Стару Србију и Македонију које су са више или мање успеха ратовале на српском Југу све до Младотурске револуције 1908. године.
Са групом истомишљеника 1911. године оснива тајну организацију „Уједињење или смрт”, познатију као „Црна рука”.

У предвечерје Првог балканског рата код села Мердара 1912. године започиње сукоб са Турцима, пре него што је рат званично почео.
После Другог балканског рата 1913. године постаје најмлађи мајор у српској војсци. Добија другу Карађорђеву звезду.
Године 1914. оружјем опрема групу Гаврила Принципа, организује им вежбање у гађању и пребацује их у Босну. Управо због ових активности, Аустрија захтева његово хапшење у 7. тачки ултиматума.
Током две ратне године учествује у одбрани Београда 1914, бори се код Крупња у склопу Церске битке, извршава разне специјалне задатке све до рањавања и погибије код Трстеника октобра 1915. године, где је тада и сахрањен.
Исте године, пошто су освојили град, Немци га ископавају да би доказали његову смрт и разбили легенду да је жив.

Неколико година после рата, тачније октобра 1922. године, посмртни остаци војводе Војислава Танкосића пренети су у Београд, на Ново гробље, где је сахрањен уз почасти које су му указали његови саборци. Сахрани је присуствовало преко 1000 грађана.

Оцену његовог живота и укупног деловања није лако дати. Историјски догађаји у којимa је учествовао што као актер, што као организатор и данас изазивају контроверзна мишљења, као код нас, тако и у свету. С друге стране, велики део његових активности обављан је у тајности. Једно је ипак неспорно – војвода Војислав Танкосић био је српски родољуб, беспоштедни борац за слободу српског народа, одлучан да оствари идеале за које је у сваком тренутку био спреман да положи личну жртву.

Уна Несторовић  1-2

На Калемегдану, 21. септембра 2018. године, Владимир Томић, виши кустос Музеја града Београда,  говорио је о времену одбране, окупације и коначном ослобођењу Београда у Великом рату.

Поводом обележавања пробоја Солунског фронта ученици Шесте београдске гимназије одали су почаст славним прецима и победи у Великом рату.

 Испред осматрачнице са Кајмакчалана, 14. 9. 2018. године, на стогодишњицу припрема за пробој фронта,  ученици су прочитали песме великих српских песника надахнуте славним жртвама и подвизима из Великог рата.

НОЋ СЛУТЊЕ

Спавај мирно, чедо моје;

Све је мирно…

Звезде стоје.

Ни дах поћи није пирн’о.

Ти не мораш, као мати,

У тој тами

Бдити, знати

Да смо сами, да смо сами.

Јер се негде бој сад бије,

Пушке праште,

Крв се лије

За ловоре славе таште.

Ове ноћи, кобне, лепе,

Многе душе

Ћутом стрепе,

А топле их сузе гуше.

Ове кобне, лепе ноћи

Трепте звезде

У самоћи,

А гласници смрти језде.

Сваки од њих ноћас стаће,

Прстом ледним

Закуцаће

На вратима тужним једним.

Јер се негде бој сад бије,

Пушке праште,

Крв се лије

За ловоре славе таште.

                                  Сима Пандуровић

ХИМНА ПОБЕДНИКА

Победа ће прећи све путеве наше,

И огледнути се у дну свију река;

Умирућим дати кап из своје чаше,

А новорођеним кап отровног млека.

Ова иста поља што крв једних зали,

Уродиће другим причешћем и хлебом;

И траг ових истих што су данас пали,

Видеће се сутра како светле небом.

Јер доцније крупни огњеви да плану,

Треба искра оних што умру у сјају;

Само зоре које из очаја свану,

Прокажу гроб претка и пут нараштају.

Јер је отаџбина само оно куда

Наш зној падне где је крв очева пала;

И плод благословен рађа само груда

Где су мач захрђан деца ископала.

Само буктињама збори се кроз тмине;

У зрцалу мача будућност се слика;

Преко палих иду пути величине;

Слава, то је страшно сунце мученика.

Јован Дучић

ПЕСМА О БЕОГРАДУ

Београде! – Лабуде бели!

Довољан ти је један

Жарки пољубац сунца,

Да би раширио опет

Своја убава крила;

(Узалуд их решетаху

Куршуми и гранате!)

Да би се усправио

Ведар и усхићен,

Као рањени млади јунак

Што чује усклик фанфаре…

Пио си премного

Из пехара Патње и Славе,

И зато си поносит,

Раздраган, весео –

И гледаш заљубљеним,

Младожењским очима

Васкрсле земље твоје,

Које сунце велшебно краси

Свадбеним копреном.

                                Тодор Манојловић

За школску 2018/2019. годину радни поднаслов пројекта узет је из књиге  Антонија Ђурића „Солунци говоре“. Дело употпуњује слику о Великом рату, страдањима и страшним људским судбинама. Централни мотив је љубав према отаџбини а људи о којима је реч ослобођени су контекста давне прошлости на тај начин што су њихове личне животне приче, стрепње и храбре одлуке приближене савременом читаоцу.

Тим ученика који истражује историјску грађу имаће за предмет дешавања из завршне године ратовања: пробој Солунског фронта (15. септембар), ослобођење Београда (1. новембар), Дан примирја (11. новембар) и потписивање Версајског споразума (28. јун 1919.)

Тим ученика за књижевноисторијска и књижевнотеоријска истраживања бавиће се проучавањем и интерпретацијом следећих дела: „Солунци говоре“ Антонија Ђурића „ Дан шести“ Растка Петровића, „Покошено поље“ Боре Ћосића, „Књига о Милутину“ Данка Поповића, послератном поезијом авангардног покрета (Душан Васиљев, Тин Ујевић, Милош Црњански) и другим књижевним остварењима по избору ученика.

Пројекат воде:

• др Данијела Вујисић, професор српског језика и књижевности,
• Драгана Мишић,  просветни саветник и професор историје.

Шеста београдска гимназија

Милана Ракића 33

Београд

Матурски рад из српског језика и књижевности

ЧОВЕК У ЦРВЕНИМ МАГЛАМА

Драгиша Васић „Црвене магле“

Ментор:                                                                                  Ученик:

Данијела  Вујисић                                                          Марија Болић VI-3

Професор српског језика и књижевности

Београд, мај 2018. год.

САДРЖАЈ

УВОД.. 3

1.1.   Основне смернице. 3

2.   Човек у црвеним маглама. 5

2.1.   О Драгиши Васићу. 5

2.2.   После рата. 9

2.3.   Мотив цркве. 9

2.4.   Жена и љубав у роману. 10

2.5.   Семантика и стил у делу. 11

2.6.   Психолошка стања јунака. 12

2.7.   Сукоб традиционалног и модерног и сукоб идеологија. 13

ЗАКЉУЧАК. 14

БИБЛИОГРАФИЈА. 15

УВОД

У раду се говори о ратној прози Драгише Васића, тачније о делу „Црвене магле“ и најпре о човековој судбини у рату, али ио иделогијама у којимa се човек губи, љубавима које умиру, изгубљеним надама, вери која јењава…Циљ рада је да покаже високе домете приповедача Драгише Васића, те његову умешност у давању слике Првог светског рата не само кроз непосредна збивања на фронту, него и кроз последице које Први светски рат оставља на људе правећи од њихгубитникеи људе слабе воље. Посебна пажња посвећена је месту које жена заузима у овом делу.

Тема Великог рата има велику литерарну обрађеност. У том контексту је важно истакнути улогу истраживања архивске грађе и сличних материјала у књижевном тематизирању Првог светског рата. У делу Драгише Васића слика рата датаје након његовог завршетка, у виду сенкe, кроз ретроспекције проживљеног и немогућности да се настави са животом, а чак и када се описују сами ратни доживљаји, увек постоји временска дистанца између приповедног и исприповеданог. Тон којим приповедачи, углавном у првом лицу, казују своје приче, грозничав је и нервозан, а њихово стање блиско је растројству и послератној трауми.

Васић нам виртуозно приказује човека који се у рату најпре бори са самим собом, свестан своје судбине и да пред њим зјапе све крваве и отворене ране човечанства. Он види како се гаси сва вера. Он зна да стоји на граници једног друштва које пропада, и које „са свих страна посмртна звона оглашују.“[1] У свом том хаосу, лудилу и агонији јавља се „она нова вера“.

„Вуку се отуд неке црвене, крваве магле, веле да у њима има пуно нове и дивне вере и обећања.”[2]Он би да сачува „оно старо“, јер је управо тоочувало отаџбину. У томе је скромност и нада, али одупрети се утицајима није лако након рата када човек постаје тело без душе – изгуби морална начела и често остаје психички нестабилан. Можда је управо то стање идеално за „тровање“ новим идеологијама.

Драгомир-Драгиша Васићје био српски и југословенски политичар, академик, адвокат, приповедач, романсијер, есејиста и новинар. Сврстава се међу најзначајније приповедаче српске књижевности.

Рођен је 2. септембра 1885. године у Горњем Милановцу, а преминио је априла 1945. у логору у Старој Градишки. Завршава основну школу и ниже разреде гимназије у Милановцу, коју ће касније наставити у Чачку и Београду. Драгиша Васић, као ђак осмог разреда гимназије, сведок је Мајског преврата 1903, у коме је учествовао његов рођак Т. Мијушковић, пешадијски потпоручник на служби у Васићевом родном граду. У Београду је млади Милановчанин дипломирао на Правном факултету да би 1912. године,у месту рођења, отворио адвокатску канцеларију.Пре почетка Првог светског рата био је  успешан професор књижевности и правник у Београду. Ипак, одбацио је права и потпуно се посветио књижевности. Рано је остао удовац. Прва жена Радмила је била кћи политичара др Стојана Рибарца.

Као резервни пешадијски официр, учествује у Балканским ратовима, у Кумановској и Брегалничкој бици. Да би 1914, у доба кратког мирнодопског предаха, објавио прву причу у Политици. Онда почиње крвави светски рат и Васић је поново у првим борбеним редовима.

У Први светски рат је отишао са чином резервног поручника војске Краљевине Србије. Био је  велики поборник организације Црна рука. Наставио је да служи у Српској војсци током Првог светског рата и борио се у Колубарској бици новембра и децембра 1914. Повукао се са српском војском кроз Албанију у зиму 1915. и 1916. и искрцао на грчком острву Крг, одакле је пребачен на Солунски фронт. До 1917. разочарао се у династију Карађорђевић након Солунског процеса, на ком је Васићев рођак Љубомир Вуловић као припадник Црне руке осуђен за наводни атентат на регента Александра. Протестовао је код тадашњег председника владе Пашића да се пуковник Драгутин Димитријевић Апис пусти на слободу. Васић је био демобилисан на крају рата у новембру 1918. и напустио је војску са чином капетана у резерви.

Вративши се у Горњи Милановац пише прво обимније дело ,,Карактер и менталитет једног покољења“ (1919), химну својим саборцима из ратова кроз које је управо прошао.Та књига се наставља на његове прве приче о часном лику српских јунака, какве су Пацко или Пуковска застава.

Бавио се писањем и историјских дела. Овековечио је бурни Мајски преврат и убиство последњег Обреновића у својој књизи „Деветсто трећа“(1920). Детаље о убиству последњих Обреновића дао му је поручник Велимир Вемић који је једва извукао живу главу у Солунском процесу. Прелаз српске војске преко Албаније овековечио је у својој књизи приповедака „Утуљена кандила“(1922). Комунистичком покрету замерио се својом књигом “Црвене магле“ (1924). Сматрао је да је комунизам само треутна појава и да ће убрзо нестати.

Своју будућу супругу је упознао у Москви 1925. године. Из тога брака родила му се ћерка Татјана. Заједно са будућом супругом вратио се поново у Београд, где она почиње да предаје књижевност у једној београдској гимназији.

Васић је учествовао и у Другом светском рату, где је био наклоњен четничкој организацији пуковника Драже Михаиловића. Већи део рата провео је у Извршном комитету ЦНК уз Стевана Мољевића и Младена Жујовића. На крају је напустио Михаиловићаи придружио се четничком команданту Павлу Ђуришићу, међутим поражени су и заробљени од страна снага ХОС-а. Убијено је 150 одабраних четничких интелектуалаца и официра.

Библиографија

Роман- ,,Црвене магле“ (1922)

Збирке приповедака

1) Утуљена кандила (1922):

– ,,У гостима“

– ,,Ресимић Добошар“

– ,,Реконвалесценти“

– ,,Авети у лову“

– ,,У празном олтару“

2) Витло и друге приче (1924):

– ,,Витло“

– ,,Освета“

– ,,Понор“

– ,,Жена“

– ,,Васкрсење“

– ,,Исповест једног сметњака“

– ,,Сумњива прича“

– ,,Напаст“

3) Пад са грађевине (1932):

 – ,,Пад са грађевине

 – ,,Прича о Лазару Пардону, човеку који није господин“

 – ,,Погибија Јаћима Меденице“

  – ,,Ослобођење“

  – ,,Иван- Илија Илић“

   – ,,Сведок“

    – ,,Завејани“

    – ,,Чистач“

    – ,,Сви смо ми Колета од Розена’

4) Бакућ Улија и друге приче:

– ,,Бакућ Улија“

– ,,Пацко“

– ,,Част“

– ,,Заступник“’

– ,,Први дани“

– ,,Сан Каплара Белића“

– ,,Јагње“

– ,,Пуковска застава“

– ,,Мајор Таса“

– ,,Пад Феризовића“

– ,,Чују се топови“

– ,,Ко је он?“

– ,,Незнани“

– ,,Светлана“

– ,,Прича о Србима“

Драгиша Васић вешто усмерава своју приповедачку пажњу на лично и колективно, на појединачно и опште. Говорећи о појединцу, он говори о целини  и сликајући човека, он на памети има народ.

По избору тема и садржају приповедања, Драгиша Васић припада експресионизму, док га изабрани наративни поступак приближава реалистичкој традицији. Значај Драгише Васића као приповедача у савременом контексту несумњив је. Његове приповетке постављају питања и редефинишу опште истине које су и данас камен спотицања „модерне” српске нације. Актуелно је још увек стање, тзв. „постконфликтног друштва” разапетог између прошлог и садашњег; нације утуљених кандила без јасне визије будућег. Васић, својим приповеткама, готово пророчки наслућује српска „модерна времена”.

Јунаци Васићевих прича постају нискомиметске личности, попут Ресимића Добошара у истоименој приповеци, или разочарани и згађени људи, попут невиног човека кога крвнички туку као комунисти у причи ,,У празном олтару“ да би га без икаквог извињења бацили на улицу, после чега он заиста и решава да постане комуниста, борац против чудовишног система. Тако настају и ,,Црвене магле“, роман сав у грчу једне епохе, роман о људима које је рат трајно обележио и који се не могу уклопити у послератни поредак, пун духовне и моралне трулежи. ,,Витло и друге приче“ већ су писани са одмаком од експресионистичке нервозе, и у њима се јавља иронизација чак и иронизација мотивације једног самоубице, као у причи ,,Исповест једног сметењака“. Сама насловна прича ,,Витло“ представља живот човека као непрестано витлање, које се завршава у смрти и забораву. Последња збирка Васићевих прича, ,,Пад са грађевине“приближиће се извесним струјањима социјалне књижевности.

За разлику од јунака своје приповетке „У гостима”, Драгиша Васић није „господски” путовао кроз нашу књижевну баштину. Било је то неизвесно путовање, са доста посртања вешто инструисаних од стране разних „машиновођа“ и посленика комунистичко социјалистичке културе до деведесетих година минулога века. Учесник Балканских и Првог светског рата, проглашен је „народним непријатељем“, па је самим тим и његово значајно књижевно дело годинама било маргинализовано. Васићев повратак у контекст српске књижевне традиције, из које је потиснут силом идеолошких разлога, био је, према томе – неизбежан.

Савић Теодора II₂