Ђорђе Рош (Беогад, 1896 — Неа Рода,1977) био је официр Југословенске војске, пионир ваздухопловства и оснивач Комитета за обнову и велики добротвор манастира Хиландара.

Рођен је у Београду 1986. године у породици стручњака за изградњу железничких пруга Себастијана Роша, натурализованог Немца и Словенке Антоније. Као ђак шестог разреда Реалне гимназије био је добровољац у Другом балканском рату. Две године касније постао је питомац 43. класе Ниже школе Војне академије. Учествовао је у борбама за време одбране Београда 1915. године. Тешко је рањен у јуришу на Дунавском кеју, под командом мајора Гавриловића. Пребачен је у логор Егер у Чешкој одакле два пута покушава бекство, одакле га размењују 1917. године, па га Црвени крст спроводи у Швајцарску. Крајем рата, долази на Солунски фронт где постаје војни пилот. Он је један од пионира српског цивилног, спортског и војног ваздухопловства. После рата унапређен је у чин капетана, али напушта војну службу и са братом Душаном одлази на лечење и студије у иностранство.

Између два светска рата браћа Рош, Душан и Ђорђе, били су власници трговачке фирме Експорт‐импорт Рош и званични представници немачке тешке индустрије у Југославији. Њихова фирма снабдевала је Југословенску краљевску војску војном опремом из Немачке.

Ђорђе Рош је у Бечу упознао Норвежанку Осту (која је касније променила име у Љубица) и са њом се венчао 1924. године у манастиру Раковица. Био је и почасни конзул Краљевине Норвешке у Београду. Као сувласник великог извозно‐увозног предузећа у Београду, организовао је и финансирао обнову манастира Грачаница, од 1935. до 1939. године.

Са породицом је емигрирао из Југославије 1944. године, зато што се због промене власти, налазио се на списку људи за ликвидацију по кратком поступку. Са супругом креће пут централних делова Европе, а завршава у Швајцарској, где се породица опет окупља. После много мука, одлучују да оду пут Аргентине, па су у Буенос Ајресу од 1948. године. Породица Рош остаје на јужноамеричком континенту до 1960. године, а потом се опет селе, овог пута у Немачку.

Приликом посете Светој гори, 1961. године, затекао је манастир Хиландар у прилично лошем стању, због стицаја историјских, економских и других околности, где је у договору са малобројним братством предузео кораке за обнову манастира и од 1966. године време проводе се у Уранополису, месту на граници Свете горе и дефинитивно се пресељавају 1974. године

Основао је Комитет за обнову манастира у коме је био активан до краја живота. Заједно са принцом Томиславом Карађорђевићем, такође честим посетиоцем Свете горе и Хиландара сакупљао је по свету новац за обнову манастира. Новац су подједнако добијали и од Срба али и од странаца, католика, протестаната, од једног Јеврејина, чак и од извесног богатог немачког аристократе који је био уверен „да ће то бар мало допринети да се пред Србима опере немачки образ”. После делимичне обнове манастира, од новца који су Ђорђе Рош и принц Томислав сакупили изграђена је савремена Хиландарска библиотека.

Ђорђе Рош је умро 1977. године, изненада, на путу ка Хиландару. Његова жеља је била да се сахрани у манастиру Раковица, уз оца и мајку у породичној гробници, али није било разумевања тадашње власти да се то дозволи. Захвални хиландарски монаси сахранили су га у манастирској порти и он је једини који почива на монашком гробљу испред манастира, а да за живота није носио монашку ризу.

ЂОРЂЕ РОШ НА ДУНАВСКОМ КЕЈУ, СЕПТЕМБРА 1915. ГОДИНЕ

Na+Dunavskom+keju+1915. (1)

                Књигу је лично поклонио Библиотеци града Београда и то са                  посветом.

 

У току извођења екскурзије трећег разреда (античка Грчка) ученици су реализовали планиране активности из Пројекат Велики рат. На локалитету древног Епидауруса прочитани су стихови из Бојићеве песме „Плава гробница“ .

У Солуну, на Зејтинлику, ученици Шесте београдске гимназије одали су почаст славним прецима и палим жртвама из Првог светског рата читањем стихова песме „Споменик“ Владислава Петковића Диса и соло извођењем песме „Креће се лађа француска“.

 

Споменик

Са очију мојих сан лагано иде,

И душа се буди. И док расте јава;

Израсли гробови сад се лепо виде,

К о далека брда кроз поднебља плава.

 

Нека чудна радост и ново буђење!

Као да су дани страшни, али прошли.

Као да су слава, рат и мучно бдење

Били сан велики, да су из сна дошли…

 

Све се то десило ко у наглом хуку

Пролетњих потока и надошле воде:

Пет вековас дугих, у црном јауку,

Изгубили су се у химни слободе.

 

Све се то десило за брзином река

У име морала ове отаџбине:

Као да је народ целог свога века

Спремао се за то, да слободно гине.

 

Као измишљени да су били људи

Са жртвама својих и својих подвига!

И ја питам себе, док се душа буди,

Да л доживех све то, или читах из књига.

 

Од Косова плач је, богу се вапије,

Ал нигде помоћи, свуда срца тврда:

Сиђоше громови, падоше капије,

Прогледаше људи, и поља и брда.

 

И кад гледам воде, вароши и села,

Земљу што изниче из крви синова

Чини ми се људска да то нису дела,

Већ споменик давни минулих џинова.

 

И још ми се чини, док ми душа сања,

Да споменик живи, има живот дуги,

Да данас силази у нова предања,

Да спрема нараштај за споменик други.

                                            Владислав Петковић Дис

 

„Благо потомству што за њима жали

јер они беху: понос своме роду!

Благо и њима, јер су славно пали

За Отаџбину, Краља и Слободу!“

(Војислав Илић Млађи)

 

Испред врата домовинских,

у победном своме ходу

Изгибоше исполински

За јединство и слободу.

Њина дела славиће се

До последњих, судњих дана:

Слава јату бесмртника!

Мир пепелу великана!…

(Војислав Илић Млађи)

 

„Незнани туђинче, кад случајно минеш

Поред овог светог заједничког гроба,

Знај: овде су нашли вечно уточиште

Највећи јунаци данашњега доба.

Родитељ је њихов: храбри српски народ,

Горостас у светској историјској војни,

Који је све стазе искушења прошо

И чији су борци – дивљења достојни –

Падали од зрна, од жеђи и глади,

Распињани на крст; на Голготе вису,

Али чврсту веру у победу крајњу

Никад, ни за часак, изгубили нису…“

(Војислав Илић Млађи)

 

 

 

Посланик Аустроугарске у Београду фон Гизл предао је 23. јула 1914. године у 18 часова ултимативну ноту заступнику српског председника владе, др Лазару Пачуу. Текст је уручен и другим великим силама.
У том ултиматуму Србија је оптужена да се идеја о атентату на Франца Фердинанда у Сарајеву родила у Београду, да су оружје и муницију атентаторима дали српски официри, припадници Народне одбране, да су пребацивање у Босну омогућиле српске граничне службе.
Између осталих захтева ултиматума, а било их је укупно 10, налазио се и онај под тачком 7 – да се одмах притвори мајор Војислав Танкосић…

Ко је БИО Војислав Танкосић?
Рођен је 1880. године у Рукладама крај Ваљева.
Војну школу завршио је 1901. године када добија први официрски чин.
Учесник је мајског преврата 1903. године, када командује погубљењем браће Луњевица.
По доласку династије Карађорђевић на власт, одликован је од краља Петра.
Један је од најзаслужнијих за стварање српске комитске (четничке) организације почетком 20. века. У њој ће касније постати један од војвода.
Један је од најбољих европских обавештајаца тог доба. Убрзо је почео рад на убацивању првих српских чета у Стару Србију и Македонију које су са више или мање успеха ратовале на српском Југу све до Младотурске револуције 1908. године.
Са групом истомишљеника 1911. године оснива тајну организацију „Уједињење или смрт”, познатију као „Црна рука”.

У предвечерје Првог балканског рата код села Мердара 1912. године започиње сукоб са Турцима, пре него што је рат званично почео.
После Другог балканског рата 1913. године постаје најмлађи мајор у српској војсци. Добија другу Карађорђеву звезду.
Године 1914. оружјем опрема групу Гаврила Принципа, организује им вежбање у гађању и пребацује их у Босну. Управо због ових активности, Аустрија захтева његово хапшење у 7. тачки ултиматума.
Током две ратне године учествује у одбрани Београда 1914, бори се код Крупња у склопу Церске битке, извршава разне специјалне задатке све до рањавања и погибије код Трстеника октобра 1915. године, где је тада и сахрањен.
Исте године, пошто су освојили град, Немци га ископавају да би доказали његову смрт и разбили легенду да је жив.

Неколико година после рата, тачније октобра 1922. године, посмртни остаци војводе Војислава Танкосића пренети су у Београд, на Ново гробље, где је сахрањен уз почасти које су му указали његови саборци. Сахрани је присуствовало преко 1000 грађана.

Оцену његовог живота и укупног деловања није лако дати. Историјски догађаји у којимa је учествовао што као актер, што као организатор и данас изазивају контроверзна мишљења, као код нас, тако и у свету. С друге стране, велики део његових активности обављан је у тајности. Једно је ипак неспорно – војвода Војислав Танкосић био је српски родољуб, беспоштедни борац за слободу српског народа, одлучан да оствари идеале за које је у сваком тренутку био спреман да положи личну жртву.

Уна Несторовић  1-2

На Калемегдану, 21. септембра 2018. године, Владимир Томић, виши кустос Музеја града Београда,  говорио је о времену одбране, окупације и коначном ослобођењу Београда у Великом рату.