Посланик Аустроугарске у Београду фон Гизл предао је 23. јула 1914. године у 18 часова ултимативну ноту заступнику српског председника владе, др Лазару Пачуу. Текст је уручен и другим великим силама.
У том ултиматуму Србија је оптужена да се идеја о атентату на Франца Фердинанда у Сарајеву родила у Београду, да су оружје и муницију атентаторима дали српски официри, припадници Народне одбране, да су пребацивање у Босну омогућиле српске граничне службе.
Између осталих захтева ултиматума, а било их је укупно 10, налазио се и онај под тачком 7 – да се одмах притвори мајор Војислав Танкосић…

Ко је БИО Војислав Танкосић?
Рођен је 1880. године у Рукладама крај Ваљева.
Војну школу завршио је 1901. године када добија први официрски чин.
Учесник је мајског преврата 1903. године, када командује погубљењем браће Луњевица.
По доласку династије Карађорђевић на власт, одликован је од краља Петра.
Један је од најзаслужнијих за стварање српске комитске (четничке) организације почетком 20. века. У њој ће касније постати један од војвода.
Један је од најбољих европских обавештајаца тог доба. Убрзо је почео рад на убацивању првих српских чета у Стару Србију и Македонију које су са више или мање успеха ратовале на српском Југу све до Младотурске револуције 1908. године.
Са групом истомишљеника 1911. године оснива тајну организацију „Уједињење или смрт”, познатију као „Црна рука”.

У предвечерје Првог балканског рата код села Мердара 1912. године започиње сукоб са Турцима, пре него што је рат званично почео.
После Другог балканског рата 1913. године постаје најмлађи мајор у српској војсци. Добија другу Карађорђеву звезду.
Године 1914. оружјем опрема групу Гаврила Принципа, организује им вежбање у гађању и пребацује их у Босну. Управо због ових активности, Аустрија захтева његово хапшење у 7. тачки ултиматума.
Током две ратне године учествује у одбрани Београда 1914, бори се код Крупња у склопу Церске битке, извршава разне специјалне задатке све до рањавања и погибије код Трстеника октобра 1915. године, где је тада и сахрањен.
Исте године, пошто су освојили град, Немци га ископавају да би доказали његову смрт и разбили легенду да је жив.

Неколико година после рата, тачније октобра 1922. године, посмртни остаци војводе Војислава Танкосића пренети су у Београд, на Ново гробље, где је сахрањен уз почасти које су му указали његови саборци. Сахрани је присуствовало преко 1000 грађана.

Оцену његовог живота и укупног деловања није лако дати. Историјски догађаји у којимa је учествовао што као актер, што као организатор и данас изазивају контроверзна мишљења, као код нас, тако и у свету. С друге стране, велики део његових активности обављан је у тајности. Једно је ипак неспорно – војвода Војислав Танкосић био је српски родољуб, беспоштедни борац за слободу српског народа, одлучан да оствари идеале за које је у сваком тренутку био спреман да положи личну жртву.

Уна Несторовић  1-2