За време Првог светског рата, од октобра 1914. до маја 1915. године, цело Ваљево је било болница. За кратко време, број становника града десетоструко се повећао – стизали су са свих страна рањеници, српски, али и аустроугарски војници, а убрзо је у Ваљеву избила епидемија пегавог тифуса, од кога је умрло више од 7.500 оболелих, међу којима 22 лекара, а опакој болести подлегла је и чувена српска сликарка Надежда Петровић, медицинска сестра, добровољац.

Ваљево се, због свог географског положаја,  наметнуло као центар збивања. Због близине Церске битке и других окршаја на Дрини, град се тада нашао у позадини, па је већ 9. августа 1914. године у њему смештена Врховна команда и постаје место одакле се командовало.

После великих победа у Церској и Дринској бици, ицрпљена српска војска је била приморана да се повуче. Концетрацијом војника, рањеника и избеглица, град је постао пренатрпан. Имао је 100.000 људи у очајним условима, а сам град је добио назив главни стан српске војске.

Влада Србије је планирала да за смештај рањеника и болесника користи 11 општинских објеката са 2.210 кревета, а у Ваљеву су тада постојале само две здравствене установе – Ваљевска окружна болница са хируршким павиљоном, чији је управник био др Селимир Ђорђевић, која се налазила у згради садашњег Историјског архива и Стална војна болница Дринске дивизије, којом је руководио мајор др Павле Војтех, и обе су имале скроман број лежајева.

У тешким условима почињу са радом прве резервне болнице: Прва у згради 17. пука (данас војна касарна код кафане “ Јадар „), Друга у артиљеријској касарни, Трећа у касарни 5. пешадијског пука (порушена крајем Другог светског рата), Четврта у згради гимназије.

Пре Колубарске битке, Влада Србије је у лондонском „Тајмсу“ позвала стране епидемиологе у помоћ. У Ваљево су убрзо стигле екипе лекара из САД, Енглеске, Холандије, Белгије, Шкотске, Русије, итд. Познати холандски хирург Аријус ван Тијенховен је преживео пегави тифус, њега је излечио др Селимир Ђорђевић. Касније, др Ђорђевић  умире од ове болести, јер се одрекао вакцине у корист војника.

Процене су да је у Србији од ове болести умрло око 135.000 људи, међу њима око 30.000 војника. За сузбијање епидемије најзначајнији је био долазак др Лудвика Хиршвелда, светски чувеног бактериолога, који је успео да изолује клицу паратифуса. О том страшном периоду, Народни музеј у граду на Колубари припрема изложбу „Ваљевска болница“.

Ратна болница у Ваљеву представља симбол медицинске пожртвованости и хуманости, јер се лекари и медицинско особље нису штедели. Циљ им је био да што више помогну рањеницима и оболелима од пегавог тифуса. Тако су, осим др Ђорђевића, од ове болести у Ваљеву умрли др Драгиња Бабић, прва Српкиња доктор медицине, те др Павле Војтех и др Алберт Семјуел Кук из САД. Била је то, уједно, највећа ратна болница у Првом светском рату. На основу дела Добрице Ћосића, у Југословенском драмском позоришту у Београду играна је позната представа „Ваљевска болница“, у режији Дејана Мијача.

 

ВАЉЕВСКА БОЛНИЦА ПРЕ РАТА

 

ВАЉЕВО ПРЕ РАТА

СПИМЕНИК ЖРТВАМА ТИФУСА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

ЖРТВЕ ТИФУСА

Алекса Петровић  IV/4