„Време смрти” (прва књига)
Интертекстуалност, односно „текст у тексту“, јесте техника коју писци користе да би читаоце ближе упознали са неким елементима грађе и постигли ефекат веродостојности и истинитости. Термин је у науку о књижевности увела Јулија Кристева ( Речник књижевних термина, Романов, Бања Лука, 2001), а он стручно обухвата све морфолошке и значењске промене које настају у односима текста, прототекста и метатекста, те релације контекста и подтекста ( др Станиша Величковић Школски речник књижевних и сродних појмова, Ниш 1998). Са истом намером писци користе цитате (цитатност) и документа (документарност). Простије речено то је ситуација када се у књижевни текст једног жанра уносе текстови другог жанра, књижевни или некњижевни : писма, телеграми, песме, документа, преводи…
Када говоримо о самом роману „Време смрти“ (прва књига) , свакако можемо истаћи да поседује солидан извор интертекстуалних целина. Пре свега то су лична писма, упућена члановима породице, у којима далеко боље можемо да осетимо како је бити у самом жаришту тих немилих збивања.
Први пример: Адамово писмо оцу Ђорђу и деди Аћиму. Писмо показује како је бити члан породице Катић. Адам зна да жељно ишчекују сваку његову реч, али је у исто време и помирен са суровом стварношћу да је баш та коју читају уједно и последња.
Велики учинак за ефекат веродостојности и историчности имају документовани текстови упућени посланицима Краљевине Србије у Петрограду и Паризу.
Pечи песме „На Газиместану“ Милана Ракића, које рецитује Данило Историја, такође су интертекстуална целина и најснажнији опис заноса тих младих и учених добровољаца.
„Данас нама кажу, деци овог века,
да смо недостојни историје наше,
да нас захватила западњачка река
и да нам се душе опасности плаше
…
Добра земљо моја,лажу!“
Ученици IV/1:
Бајић Михајло
Павић Александра
Поповић Кристина
Ракић Милан