Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ отворила је дигиталну читаоницу са темом Одабрана колекција антиревизионистичке литературе о Првом светском рату , чиме се на јединствени начин прикључила обележавању стогодишњице од почетка Великог рата.
Проучавајући садржаје ове колeкције, матуранти Шесте београдске гимназије су наилазили на мноштво нових и мање познатих података о дешавањима и учесницима у Првом светском рату. Никола Ћук, ученик IV/1 одељења, направио је избор анегдота из књиге Антонија Ђурића За част отаџбине (Како се бранио Bеоград у Првом светском рату) – 2. издање, Књижевне новине, Београд 1987.
Жали што није војник
Кад су ушли у стан једне средовечне жене у Александровој улици, Аустријанци су прво проверили да ли у кући има „комитаџија“. Онда су стали да запиткују жену:
– Где ти је муж?
– На фронту! – одговорила је с поносом жена.
– Имате ли још кога?
– Имам сина!
– Где је он?
– На фронту!
– Имате ли браћу?
– Имам једног брата. И он је на фротну!
– Шта мислите? – церекао се Шваба. – Ко ће да вас храни?
– О томе не мислим. Жао ми је што и ја нисам војник!
Протекција
За време аустријске офанзиве на Србију, када је црно-жута монархија ангажовала све своје снаге и бацили их на фронт, један стари, пензионисни аустријски генерал сусрете у Бечу, на улици, свог младог пријатеља из богате бечке куће.
Генерал га заустави и упита:
– Откуд ти овде, у позадини? Што ниси на фронту?
Младић се осмехну и без стида рече:
– Знате како је … Протекција!
Пред Сувобором један српски пуковник у првој борбеној линији затече свог познаника трећепозивца.
– Забога, откуда ти овде? – упита пуковник.
– Знате како је, господине пуковниче, протекција!
Најцрњи отров
Поручник Станоје добио је од својих из села флашу старе препеченице. Како је имао посилног који је волео да гуцне, поручник се досети како да сачува ракију. Залепи комад хартије и великим словима написа: отров. Мислио је да нико неће дирати.
Међутим, кад се тог поподнева врати у шатор, затече посилног како натеже флашу с препеченицом.
– Шта радиш то, несрећниче? – викну комндир – Знаш ли да си сада готов?!
– Посилни само трепће! Збунио се.
– Јеси ли писмен? – пита командир.
– Јесам!
– Јеси ли слеп?
– Нисам!
– Па зар не видиш шта ту пише? То је најцрњи отров…
Посилни се растужи. Рече:
– Зато сам га и узео! Ја вас много поштујем и не могу без вас да живим! Јутрос сам видео како пијете из те флаше, па ми дође жао. . . Зар да вас јапреживим?! Не, не, зато потегох један гутљај, да се и ја мало отрујем, па шта буде са вама нека буде и са мном. . .
„Минирана”Пашићева соба
Готово нема куће у коју аустроугарски војници и официри нису ушли. Јасно је да су се на „удару“ нашле куће официра, дипломата, политичара – сматрало се да су оне и најбогатије и да се има шта узети.
У кући председника српске владе Николе Пашића окупатори су испреметали све до игле. Остала је нетакнута само Пашићева спаваћа соба.
Аустријски официри и војници ишли су из одаје у одају, претурајући све редом и биркајући шта би све могли да понесу. Кад су стигли у спаваћу собу, под њиховим ногама случајно поче да крцка паркет. Сви одскочише као опарени.
– Бога им руског! – прогунђа вођа ове „јуначке“ дружине. Ето, стиогше да минирају чак и Пашићеву кућу!
Потом сви, на прстима, пожурише низ степенице, пазећи да „ не згазе мину.“
Тако је, захваљујући крцкању паркета, пљачке поштеђена спаваћа соба.
Овај део из пројекта „Велики рат“ ми се јако допао, јер показује да и у тако страшним, мрачним и крвавим временима као што је био Први светски рат постојале су анегдоте као ведрија страна у животима тадашњих људи.
Човеку не можемо да завиримо у душу, али у дух можемо – кроз анегдоте, приче о томе како је дух победио време, тугу, завист, љубомору… људе, постајући већи и стварнији од живота. Зато бих препоручио књигу „Златни прах“ коју је написао мој деда Урош Јечменица а издао Службени гласник. То је у ствари антологија анегдота о знаменитим личностима која садржи и многе анегдоте из Великог рата.
Као пример, навешћу неке од анегдота које су на мене оставиле јак утисак.
Ратно крштење
Кад је Александар дошао из Русије са школовања, примио је команду Првом армијом, која је извојевала победу у бици код Куманова. Кумановска битка била је први испит Александрове ратне вештине.
– Тај хоће да нас научи неуморном раду и да нас све претекне. То је неукротиви дух пун динамике, непрестано тражи нове објекте занимања
– рекао је о Александру ђенерал Мишић после ове битке, и додао:
– Нека, нека. Нек нас и престигне, па да и Србија добије Александра Великог.
Одбрана отаџбине
На једном скупу у Влади водила се научна расправа о мобилизацији војске и припремама за одбрану, па се неко сетио да постави питање затвора и затвореника у ратним условима.
Слушајући дискутанте, Пашић је дао нови предлог:
– Морају се, овај, отворити врата свих затвора и затвореници ослободити па мобилисати и распоредити у јединице на фронту. Јер, господо, дошло је време кад отаџбини не требају само паметни и поштени. Таквих је данас мало да је одбране.