Крајем 1897. и почетком 1898. године догодиле су се преломне фазе у развоју војске Краљевине Србије.Промена у структури војске довела је и до појаве нових чинова:

Нижи официрски чинови:

Потпоручник:

У војсци Краљевине Србије као и у армијама већине земаља чин потпоручника је био официрски чин за старешине на почетним официрским дужностима, првенствено командире водова. У војсци Краљевине Србије у чин потпоручника производили су се свршени питомци војних академија.  У српску војску уведен је 1808. године.

Поручник:

У војсци Краљевине Србије чин поручника је био други официрски чин за старешине на положају командира вода (евентуално командира чете) и почетне официрске дужности у службама. У војсци Краљевине Србије у чин поручника производили су  се официри из чина потпоручника. У српску војску уведен је 1808. године.

Капетан:

У војсци Краљевине Србије био је чин официра за старешине на положају командира чете (батерије) и њима равним јединицама.Постојали су  чинови капетана II и капетана I класе. У српску војску уведен је 1860. године.

Виши официрски чинови:

Мајор:

У војсци Краљевине Србије представљао је први чин међу вишим официрима. Мајор је командовао батаљоном или дивизионом, али је обављао и одређене командно-штабне дужности у јединицама ранга батаљона и пука. У српску војску уведен је 1830. године.

Потпуковник:

У војсци Краљевине Србије чин потпуковника био је чин официра за команданте батаљона као и за старешине који обављају дужности начелника штаба,помоћника или заменика команданта пука, као и одговарајуће командно – штабне дужности у јединицама ранга бригаде. У војсци Краљевине Србије у чин потпуковника унапређивао се мајор. У српску војску уведен је 1830. године.

Пуковник:

У војсци Краљевине Србије пуковник је био официрски чин за старешине на положају команданта пука и бригаде као и за одговарајуће управне, штабне и командујуће дужности. Услов за унапређење у овај чин била је завршена командно штабна војна школа. У српску војску уведен је 1830. године.

Генерал:

У војсци Краљевине Србије генерал је био општи назив за официре највишег ранга.Генерал је могао командовати највишим здружено-тактичким јединицама, здруженим оперативно-тактичким саставима или стратегијско-оперативним групацијама. У српској војсци установљен је 1837.године у Кнежевини Србији као један степен. Током Краљевине Србије 1901. године  уведен je као двостепени ранг – генерал и војвода.

Чин војводе:

Нови Закон о устројству војске од 27. јануара 1901., чији је идејни творац тадашњи министар војни потпуковник (потоњи дивизијски генерал) Милош Васић, увео је нови највиши војни чин у српској војсци. По тадашњем закону (члан 17), чин војводе се могао добити само за време рата и њега је додељивао монарх по свом нахођењу. На прво унапређење у овај чин, српска војска је чекала пуних једанаест година.

Први унапређени генерал био је Радомир Путник тек 1912. године, и он је овај чин једини носио пуне две године.

                                                                                                     Радомир Путник, унапређен                                                                                                20. октобра 1912. године.

Степа Степановић (други) и Живојин Мишић (трећи носилац) су овај чин стекли у размаку од пет месеци током 1914. године.

                                      

 Степа Степановић, унапређен                                  Живојин  Мишић , унапређен    20. августа 1914. године.                                               4. децембра 1914. године.   

Четвртог војводу Петра Бојовића, Краљевина Србија је добила 1918. године и он је био последњи српски генерал унапређен у овај чин.

           

            Петар Бојовић, унапређен                                                                                                    13. септембра 1918. године.

Француски маршал Луј Франше д’ Епере добио је почасну титулу војводе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Југославије).Он је пети и последњи носилац овог чина.

Луј Франше д’ Епере, почасно унапређење                                                                       30. јануара 1921. године.

 

Александар Вукадиновић IV-3